Канцерски пробијајући бол
From Wikipedia, the free encyclopedia
Канцерски пробијајући бол или канцерски бол је пролазно погоршање бола у виду наглих, краткотрајних и врло интензивних напада који се јављају спонтано или у спрези са специфичним непредвидивим или предвидивим „окидачким механизмом“, и поред релативно стабилног, добро контролисаног основног (позадинског) бола. За све болеснике са канцерском болешћу, пробијајући бол је један од најчешћих синдрома изазван туморском болешћу.[1] Током болести многи болесници са карциномом више страхује од бола него од саме смрти, јер се ова врста бола јавља са различитеом учесталошћу и приликом постављања дијагнозе малигне болести присутна је у 25 до 50% случајева.[2][3]
Канцерски пробијајући бол | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
МКБ-10 | R52 |
МКБ-9-CM | 338 |
DiseasesDB | 9503 |
MedlinePlus | 002164 |
MeSH | D010146 |
Код онколошких болесника разликујемо две основне компоненте болa: перзистентни (стални) бол који траје најмање 12 сати током дана, и пробијајући бол. Интензитет пробијајућег болa је средње јаки до јаки са врхунцем болa након три до пет минута, и просечним трајањем око 30 минута. Како би се ова врста бола разликовала од слабо контролисаног основног бола, он се дефинише као: „четири, или мање, епизода током 24 сата.“
Пробијајући бол јавља се као последица различитих (неуропатских, ноцицептивних или комбинованих) патофизиолошких механизама. Према доступним подацима из литературе инциденца пробијајућег бола креће се између 40 и 86% (33% до 90%).[4] Истраживања су показала да је он у 67-76% случајева узрокована самим злоћудним раком (тумором), у 20-33% епизода бол се јавља као последица онколошке терапије, док је у око 4% случајева пробијајући бол нејасног узрока.[5][6]
Канцерски пробијајућа бол најчешће се јавља код болесника лечених фиксним дозама опиоидних аналгетика, са учесталшћу од 13,2-33%.[7][8][9]
Истраживања доказују да и поред савремених сазнања о патофизиологији бола, доступним лековима и постојању смерница за лечење бола он је и даље неадекватно збринут код 50-70% болесника са малигном болешћу па они трпе болове одређеног степена. Врхунске дијагностичке, хируршке и радиотерапијске методе и технике те нови цитостатици, омогућили су и дуже преживљавање онколошких болесника, па су тако малигни тумори постали хронична болест. Међутим продужење живота доводи, и до продужења патње због стресних симптома узрокованих малигнитетом.[10][11] Са друге стране, како Светска здравствена организација (СЗО) предвиђа да ће инциденција малигних тумора типа карцинома у свету у следећих 20 година порасти за 50% и да ће до 2020. бити 15 милиона новооткривених случајева годишње,[12] адекватно лечење бола постало је морални императив прихваћен у свим здравственим службама савременог света. СЗО је у поступку антитуморског лечења купирање карциномског бола поставио на четврто место по значају (превенција, рана детекција, успешно излечење, терапија бола) и тиме упозорио све своје чланице на њену важност.[13] У том смислу терапијски приступ пробијајућем болу мора бити: мултимодалан, индивидуално подешен, усмерен ка одређеном типу и карактеристикама пробијајућег бола према сваком поједином болеснику. Садашње смернице за лечење пробијајућег бола укључују брзоделујући оралне опиоиде, а неке и фентанилске препарате.