Историја Лужичких Срба
From Wikipedia, the free encyclopedia
Преци данашњих Лужичких Срба су лужичкосрпска племена Лужичана и Милчана. Развитак лужичкосрпске етничке заједнице почео је с насељавањем Словена у међуречје Одре и Залеа у периоду 6. до почетка 7. века. Са временом Лужички Срби су се културно и политички диференцирали и од почетка 9. века се распали[1] на око 20 племена[2] (на основној територији од Одре до Залеа, не рачунајући територије западно од Залеа)[3].
У период од 6. до 8. века Лужички Срби су живели у релативно мирним условима.[4] Почев отприлике од Карла Великог почели су војни сукоби са Францима који су трајали до 906. године[5] (само Лужичани и Милчани међу лужичкосрпским племенима у 9. веку су се налазили у релативно мирним условима[6]). Од 883. године већина лужичкосрпских племена источно од Залеа током 12 година улазила је у састав Велике Моравске.[7] У 10. веку, као резултат немачке експанзије, Лужички Срби су изгубили политичку независност.[6]
Од 11. века, са прекидима, територија Лужице — источне периферије некад пространог лужичкосрпског краја — око 300 година била је део тзв. земаља чешке круне на челу с немачким владарима до 1635. године. На подручјима западно од Лабе Лужички Срби су били германизовани у 14. веку (због немачке колонизације 12—13. века).[8] Германизација на десној обали Лабе ишла је спорије и зауставила се на западним границама земаља Лужичана и Милчана (на периферији историјске Лужице).[9] У средњем веку Лужички Срби су били сеоски народ, док су племство и градови били немачки.[9] У току Тридесетогодишњег рата (1618—1648), када је погинуло више од 50% Лужичких Срба, Лужица је поново прешла под немачку власт.
После пораза Немачке у Првом светском рату део лужичкосрпске интелигенције, на челу с А. Бартом, покушао је 1919. прогласити независну лужичкосрпску државу. Вајмарска република jе наставила антилужичкосрпску политику царске Немачке,[10] Лужички Срби статистички су класифицирани као „националност која умире”. Доласком на власт нациста 1933. године Лужички Срби су били проглашени за „Немце који говоре вендски”,[11] против њих је почео отворени терор. Почетком 1940-их година руководство Немачке планирало је масовну депортацију[12] Лужичких Срба као расно инфериорног елемента:[13] у Алзас-Лорену или тзв. Генерално губернаторство. После Другог светског рата Лужичкосрпски национални комитет, образован у Прагу, поставио је питање о независности Лужице и њеном припајању Чехословачкој.
Лужичким Србима су више пута предсказивали њихову коначну германизацију.