Изумирање
крај постојања одређеног биолошког таксона, најчешће врсте / From Wikipedia, the free encyclopedia
Изумирање или екстинкција () је крај постојања одређеног биолошког таксона, најчешће врсте. Одређује се као смрт последње јединке одређене врсте, мада је сама врста осуђена на изумирање много пре тога. Уколико је изумирање настало дубоко у геолошкој историји Земље, одређује се време према фосилним белешкама. Будући да потенцијални распон врсте може бити веома велики, одређивање времена изумирања је тешко и обично се врши ретроспективно. Ова потешкоћа доводи до феномена попут лазарус таксона, где се врста за коју се претпоставља да је изумрла нагло „поново појављује”" (типично у фосилном запису) након периода очигледног одсуства.
Процењује се да је више од 99% свих врста које су икада живеле на Земљи изумрло, што чини преко пет милијарди врста.[1][2][3][4][5] Процењује се да тренутно у свету постоји око 8,7 милиона врста еукариота,[6] и могуће је да постоји далеко већи број врста микроорганизама, попут бактерија.[7] Значајне изумрле животињске врсте укључују неавијанске диносаурусе, мачке са сабљастим зубима, додое, мамуте, приземне лењивце, торбарске вукове, трилобите и златне жабе.
Кроз еволуцију, врсте настају кроз процес специјације - где настају и напредују нове сорте организама када су у стању да пронађу и искористе еколошку нишу - а врсте изумиру када више нису у стању да опстану у промењивим условима или против супериорне конкуренције. Однос између животиња и њихових еколошких ниша чврсто је успостављен.[8] Типична врста изумире у року од 10 милиона година од свог првог појављивања,[5] иако неке врсте, зване живи фосили, опстају са мало или без морфолошких промена стотинама милиона година.
Масовна изумирања су релативно ретки догађаји; међутим, изолована изумирања су прилично честа. Изумирања су тек недавно забележена, и научници су се забринули због тренутне високе стопе изумирања.[9][10][11][12] Већина врста које изумиру никада нису научно документоване. Неки научници процењују да би до половине тренутно постојећих биљних и животињских врста могло нестати до 2100. године.[13] У извештају из 2018. године указано је да би филогенетској разноликости 300 врста сисара избрисаних током људске ере од касног плеистоцена било потребно 5 до 7 милиона година за опоравак.[14]
Према Извештају о глобалној процени биодиверзитета и екосистемским сервисима организације IPBES за 2019. годину, биомаса дивљих сисара пала је за 82%, природни екосистеми су изгубили око половине своје површине, а милион врста је у опасности од изумирања - све у великој мери као резултат људских поступака. Двадесет и пет посто биљних и животињских врста су под претњом истребљења.[15][16][17] У наредном извештају, IPBES је навео неодрживи риболов, лов и сечу као неке од примарних покретача глобалне кризе изумирања.[18]
У јуну 2019, милион врста биљака и животиња било је у опасности од изумирања. Најмање 571 врста је изгубљена од 1750. године, али вероватно их је много више. Главни узрок изумирања је уништавање природних станишта људским активностима, попут сече шума и претварања земљишта у поља за пољопривреду.[19]