Здравствени систем САД
From Wikipedia, the free encyclopedia
Здравствени систем Сједињених Држава укључује све појединце, као и све државне и приватне организације и институције које промовишу и одржавају здравље, спречавају и лече болести и повреде. Такође обухвата све прописе који се односе на односе у здравственом систему између осигуравајућих друштава, осигураника, пружалаца услуга и других укључених група. До 2014. године, релевантни прописи углавном су третирали здравствено осигурање становника као приватну ствар; није постојала обавеза општег здравственог осигурања. Државна здравствена заштита за становнике млађе од 65 година постоји само у изузетним случајевима. 2008. године 45,7 милиона или 15,3% од око 300 милиона становника нити су били приватно осигурани нити су могли затражити државну помоћ. У хитним медицинским случајевима, болнице су према Закону о хитном медицинском лечењу и раду (EMTALA) законски обавезне да у хитној служби лече неосигуране или недовољно осигуране пацијенте, чак иако је очигледно да неће моћи платити рачун. Међутим, пацијенти са здравственим проблема који (још) не достижу ниво медицинске хитности, могу се одбити.
У 2008. години, 84,7% становника САД имало је право на приватно здравствено осигурање или је имало право на здравствену заштиту државе. За 59,3% становништва здравствено осигурање покривао је послодавац, 8,9% становника је било самоосигурано (директно осигурање), а 27,8% имало је право на здравствену заштиту државе (што се тиче процената, треба напоменути да су неки људи током године мењали статус осигурања и због тога били више пута обухватани). [1]
Становници Сједињених држава су у 2008. години издвојили, по глави становника, на здравствени систем 7.536 долара, отприлике двоструко више него у Немачкој (3.692 долара) или Аустрији (3.836 долара) и још увек значајно више него у Швајцарској (4.620 долара). Амерички здравствени систем је далеко најскупљи на свету. [2]
Након интензивних реформских дискусија 2010. године усвојен је Закон о заштити пацијената и повољној нези („Obamaкер“). Овим је уведено обавезно осигурање за већину становника почев од 2014. године. Становници са ниским примањима добијају државну субвенцију за део доприноса за здравствено осигурање, а здравственим осигуравајућим друштвима је забрањено да дискриминишу већ оболеле осигуранике. [3] Број грађана без приватног или јавног здравственог осигурања смањен је на 29 милиона до 2015. или 9,1% становништва. [4]