Женевска декларација
From Wikipedia, the free encyclopedia
Женевска декларација, позната и као Женевски споразум или Женевски пакт,[lower-alpha 1] била је декларација о политичком договору о привременом политичком уређењу у будућој заједници Јужних Словена који живе на територији бивше Аустроугарске монархије и Краљевине Србије. Договор су постигли предсједник српске владе Никола Пашић, представници српске парламентарне опозиције, представници Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба и представници Југословенског одбора. Преговори су вођени у Женеви у Швајцарској од 6. до 9. новембра 1918. и за циљ су имали да надограде и замијени Крфску декларацију из 1917. који су постигли Пашић и Анте Трумбић. Основу за разговоре дао је грчки премијер Елефтериос Венизелос у име Врховног ратног савјета Тројне антанте. Разговори су били неопходно у поступку стварања заједничке јужнословенске државе како би се силама Антанте показало да различите владе и интересне групе могу да сарађују на пројекту успостављања одрживе државе.
Женевска декларација | |
---|---|
Датум настанка | 9. новембар 1918. |
Мјесто | Женева Швајцарска |
Потписници | Никола Пашић, за Краљевину Србију; Милорад Драшковић, Марко Трифковић и Војислав Маринковић, за српску парламентарну опозицију; Антон Корошец, Грегор Жерјав и Мелко Чингрија, за Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба; Анте Трумбић, Јован Бањанин, Густав Грегорин, Никола Стојановић и Душан Васиљевић, за Југословенски одбор. |
Врста медија | писани документ |
Сврха | Одређивање система власти у поступку стварања заједничке јужнословенске државе |
Трумбић и Антон Корошец били су на челу делегације Југословенског одбора и Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и углавном су преговоре водили са заједничке платформе. Српска опозиција стала је на страну Југословенског одбора с циљем поткопавања Пашићеве власти. Усвојен је Трумбићев приједлог о успостављању конфедералног система власти. Предвиђена је заједничка влада која би имала министарства спољних односа, одбране, финансија, комуникације и саобраћаја, као и неколико других ресора. Приједлог је такође прецизирао задржавање Министарског савјета у Краљевини Србији и Народног вијећа у Држави Словенаца, Хрвата и Срба као извршне власти, које би одвојено управљале пословима релевантним за двије државе. Пашић је такође пристао да призна Народно вијеће као легитимну владу и да затражи исто од Антанте. Пашић је прихватио Женевску декларацију тек након што је предсједник Француске Ремон Поенкаре лично интервенисао, тражећи да се сложи са Југословенским одбором.
Српска влада је прво прихватила декларацију, да би само неколико дана касније преокренула курс, када је Пашић у поруци министру финансија Стојану Протићу сугерисао да би регент пријестолонасљедник Александар могао искористи своју прерогативу за реконструкцију владе. Влада је одбацила Женевску декларацију и поднијела оставку — да би је два дана касније замијенила коалициона влада на челу са Пашићем и која је у своје редове укључила бившу опозицију. У Држави Словенаца, Хрвата и Срба је Светозар Прибићевић, саоснивач политичког савеза Хрватско-српска коалиција, такође одбацио Женевску декларацију. Суочен с унутрашњим немирима које је изазивао Зелени кадар, побунама сељака и војске, као и приближавањем италијанске војске која је спроводила територијалне захтјеве на основу Лондонског споразума након примирја у вили Ђусти, Народно вијеће је послало делегацију код регента пријестолонасљедника Александра да тражи хитно уједињење — које довело до успостављања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.