Гуанг-сји (династија Ћинг)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Цар Гуанг-сји из династије Ћинг (кин: Guāngxù (光绪); око 1874[2]/14. август 1871[3], Ђингши - 14. новембар 1908, Ђингши) је био кинески (китајски) цар (1875—1908).
Цар Гуанг-сји из династије Ћинг | |
---|---|
Пуно име | Аисин-гјоро Цаи-тијен |
Датум рођења | (1871-08-14)14. август 1871. |
Место рођења | Ђингши, Кинеско царство |
Датум смрти | 14. новембар 1908.(1908-11-14) (37 год.) |
Место смрти | Ђингши, Кинеско царство |
Гроб | Западна гробница Ђинга |
Супружник | Empress Dowager Longyu, Consort Jin, Consort Zhen |
Родитељи | Исијуан Јехенара Ванџен |
Династија | Династија Ћинг |
Кинески цар | |
Период | 1875−1908 |
Претходник | Цар Тунг-џ’ из династије Ђинг |
Наследник | Цар Сјуен-тунг из династије Ћинг |
Савладар | Циси |
Цар Гуанг-сји је током целе своје владавине био само фигура. Стварну власт је држала његова маћеха Циси. Она је потпуно доминирала владом и тиме спречила младог цара да модернизује и реформише заосталу Кину[3].
За време његове владавине Кина је била насељенија од свих европских држава. Кинези сачињаваху једну масу од 350 до 400 милиона душа, с једним језиком и једнаким обичајима. То је била једна трезвена и вредна народност, којој нема равна у вештини да створи погодне прилике, да на малом простору може живети много људи; око великих кинеских река становништво је било најгушће насељено на целом свету. Земљиште је обрађено најмарљивије што може бити, и то већином људском руком: Кина је личила на какав пространи врт. — Кинези су вешти и стрпљиви радници; њихова је индустрија много надмашавала западњачку индустрију, све док машине нису европљанима дале превагу. Исто тако у Кини је имало и много великих градова; рачуна се да их је имало 42 који пребацују преко 100.000 становника, а неки их имају и по милион. — Кина има своју добро уређену управу; мандарини, који земљом управљају, учени су људи, који су прелазили из чина у чин и тако пролазили читав низ утакмица.
Кад су се европска и кинеска цивилизација сусреле, мислило се у почетку, да ће се оне измирити и утврдити пријатељске односе.
Но изгледало је, као да има између Кинеза и европљана нека несавладљива природна одвратност. Све оно што сачињава стварну величину европске цивилизације, науке, уметности, вера итд., све то остаје за Кинезе неприступачно, затворено, или пак они све то друкчије разумеју него они. Изгледа као да они презиру и само напредовање и да се пре свега труде да сачувају обичаје својих предака. Они су с неповерењем гледали долазак европљана, као опаких и лажљивих варвара. Европљани су им се представили као трговци и као војници; и у европској култури Кинези су видели као нешто најуочљивије, најразговетније —ватрено оружје као оруђе за убијање, и опијум, којим су енглески трговци тровали кинеске пушаче.
За време Гуанг-сјиа су готово све европске државе склопиле с владом уговоре, којима им је дато право, да тргују са извесним пристаништима. На крају његове владавине у Кини је имало 19 пристаништа, која су уговорима отворена. Али Кинези никако не примају европске навике; само су се решили да приме железницу и телеграф, али је било врло мучно саградити пруге због непријатељства самога становништва[4].