Грчки муслимани
From Wikipedia, the free encyclopedia
Грчки муслимани (грч. Έλληνες μουσουλμάνοι), такође познати као гркофони муслимани, јесу муслимани грчког етничког порекла чије усвајање ислама (а често и турског језика и идентитета) датира из тог периода османске владавине на јужном Балкану.[1][2] Они се првенствено састоје од потомака елитног отоманског јаничарског корпуса и преобраћеника на ислам из отоманског доба из Грчке Македоније (нпр. Валахади), Крита (критски муслимани) и североисточне Анадолије и Понтских Алпа (Понтијски Грци). Тренутно се налазе углавном на западу Турске (посебно у регионима Измира, Бурсе и Једрена) и на североистоку (посебно у регионима Трабзон, Гумушхане, Сивас, Ерзинџан, Ерзурум и Карс).
Упркос свом етничком грчком пореклу, савремени грчкофони муслимани Турске су се стално асимилирали у муслиманско становништво које говори турски. Значајан број грчкофоних муслимана, не само старији, већ чак и млади људи, задржали су знање о својим грчким дијалектима, као што су критски и понтијски грчки. Због њиховог постепеног потурчења, као и блиске повезаности Грчке и Грка са православним хришћанством и њиховог статуса као историјске, војне претње Турској Републици, врло мало њих ће вероватно себе назвати грчким муслиманима. У Грчкој се муслимани који говоре грчки обично не сматрају припадницима грчке нације.[3]
У касном отоманском периоду, посебно након грчко-турског рата (1897), неколико заједница грчкофоних муслимана са Крита и јужне Грчке такође је пресељено у Либију, Либан и Сирију, где су, у градовима попут Ал Хамидија, неки од старија генерација и даље говори грчки.[4] Историјски гледано, грчко православље се повезивало са Ромиос (тј. Грком), а ислам са Турчинством, упркос етничкој припадности или језику.
Већина муслимана који говоре грчки у Грчкој отишла је у Турску током 1920-их година током размене становништва према Конвенцији о размени грчког и турског становништва (у замену за хришћане који говоре турски као што су Караманлиди). Због историјске улоге, етничка припадност или језик је била главни фактор који се користио током размене становништва. Сви муслимани који су напустили Грчку сматрани су „Турцима“, док су сви православни који су напуштали Турску сматрани „Грцима“, опет без обзира на њихову етничку припадност или језик. Изузетак је направљен за домородачке муслиманске Помаке и Турке из западне Тракије који живе источно од реке Нестос у источној Македонији и Тракији, северна Грчка, које је грчка влада званично признала као верску мањину.
У Турској, где живи већина муслимана који говоре грчки, постоје различите групе грчких муслимана, неки аутохтони, неки из делова данашње Грчке и Кипра који су мигрирали у Турску у оквиру размене становништва или имиграције.