Вацлав Нижински
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вацлав Нижински (пољ. , рус. , 12. март 1889[1][2]/1890[3] — 8. април 1950) био je руски балетски играч и кореограф пољског порекла.[3] Био је славан због своје виртуозности, високих скокова и способности да се уживи у ликове. Могао је плеше на врховима прстију, што је била реткост међу балетанима.
Вацлав Нижински | |
---|---|
Датум рођења | (1889-03-12)12. март 1889.[1][2]/1890[3] |
Место рођења | Кијев, Руска Империја |
Датум смрти | 8. април 1950.(1950-04-08) (61 год.) |
Место смрти | Лондон, Уједињено Краљевство |
Родио се у Кијеву у породици пољских балетских играча.[4] Године 1900. придружио се Царској балетској школи. Чувена балерина Матилда Кшешинска га је 1910. одабрала да игра улогу бога ветра Вајуа у новој поставци балета „Талисман“. Ова улога га је прославила. Прекретница у каријери Нижинског је наступила када са срео са продуцентом Сергејом Дјагиљевом који је промовисао руску уметност у иностранству.[5], а највише у Паризу. Са њиме је годинама био у пословно-емотивно-љубавној вези. Дјагиљев је 1909. у Париз довео трупу руског балета којој су припадали Нижински и Ана Павлова. Руски балет и опера су доживели велики успех те сезоне, који је утицао на културну сцену Париза целу наредну деценију.
Нижински је био сјајан у улогама из балета: Клеопатра, Успавана лепотица, Жизела, Карневал, Шехерезада.[6] У балетским дуетима сарађивао је са Тамаром Карсавином.
После краћег ангажмана у Маријинском театру, који је завршен скандалом, почео је да се бави кореографијом. Створио је кореографије за своје улоге: „Поподне једног фауна“ (1912), „Тил Ојленшпигел“ (1916) и „Посвећење пролећа“ (1913). Његове кореографије су превазилазиле границе традиционалног балета и усмеравале га ка модерном балету. На париској представи „Поподнева једног фауна“, критика и публика је Нижинског оптужила за вулгарност на сцени. У његову одбрану су устали Огист Роден, Одилон Редон и Марсел Пруст.
Био је бисексуалац, и био је љубавник Сергеја Дјагиљева. Померао је током каријере границе дозвољеног у балету, пошто је често у плесу правио референце на хомосексуалност и мастурбацију.[7]
На путу у Јужну Америку 1913. Нижински је упознао мађарску грофицу Ромолу Пулски са којом се оженио у Буенос Ајресу. У Северној Америци је наступао 1916. У ово време је почео да показује симптоме шизофреније. Доживео је слом живаца 1919, чиме се његова каријера окончала. Са женом се преселио у Швајцарску где се неуспешно лечио. Остатак живота је провео у лудницама и болницама за менталне болеснике. Умро је у клиници у Лондону 1950. Његово тело је 1953. пренесено у Париз на гробље Монмартр.