Борисав Станковић
српски књижевник (1876—1927) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Борисав Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски књижевник. Највише се истакао као приповедач, романсијер и драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, премда има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности. Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век (Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима). Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника.
Борисав Станковић | |
---|---|
Надимци | Бора |
Датум рођења | (1876-03-31)31. март 1876. |
Место рођења | Врање, Османско царство |
Датум смрти | 22. октобар 1927.(1927-10-22) (51 год.) |
Место смрти | Београд, Краљевина СХС |
Образовање | Врањска нижа гимназија Врањска виша гимназија Нишка виша гимназија |
Универзитет | Правни факултет Универзитета у Београду |
Занимање | писац, порезник, цариник |
Супружник | Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) |
Деца | Десанка, Станка и Ружица |
Родитељи | Стојан и Васка Станковић |
Период | реализам, модерна |
Језик стварања | српски |
Утицаји од | Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски |
Најважнија дела |
|
Потпис |
Правни факултет у Београду завршио је 1902. Државни службеник је постао 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време када се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, а проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа писао је и драмска дела.
Своју најпознатију драму Коштана објавио је 1902, где је први пут у књижевном делу користио врањски изговор, што је изазвало изразите књижевне критике. Једног од најпознатијих српских романа, Нечисту крв, објавио је 1910. Годину дана касније постао је председник Удружења књижевника Србије. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата је радио у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. у Београду.
За свој рад и допринос српској књижевности уврштен је у антологијску књигу 100 најзнаменитијих Срба. У његову част се у Врању сваке године приређује манифестација Борина недеља, као и Борини позоришни дани.