Антифосфолипидни синдром
From Wikipedia, the free encyclopedia
Антифосфолипидни или Хјузов синдром (енгл. ) представља аутоимуну болест која се одликује присуством тзв. антифосфолипидних антитела удружених са појавом артеријских и венских тромбоза (крвних угрушака), понављаним спонтаним побачајима, превременим порођајима и тромбоцитопенијом (смањеним бројем крвних плочица).[1][2] Синдром настаје услед аутоимуне продукције антитела против фосфолипида (саставних елемената ћелијске мембране), тачније против кардиолипина и β2-гликопротеина.
Антифосфолипидни синдром | |
---|---|
Латински | Syndroma Hughes |
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Патологија |
МКБ-10 | D68.8 (ILDS D68.810) |
МКБ-9-CM | ICD9 289.81 |
OMIM | 107320 |
DiseasesDB | 775 |
eMedicine | med/2923 |
Patient UK | Антифосфолипидни синдром |
MeSH | D016736 |
Болест је позната и под називом синдром лепљиве крви или синдром фосфолипидних антитела, а први ју је описао британски реуматолог др Грејам Хјуз 1983. године у Британском Медицинском журналу.[3] Термин примарни антифосфолипидни синдром се користи када се болест појављује самостално. Уколико се паралелно јаве и друга аутоимуна обољења (попут системског еритемског лупуса), онда се она означава као секундарни антифосфолипидни синдром. У ретким случајевима као компликација може да се јави генерализована тромбоза и последично масивно отказивање органа, па се болест тада назива катастрофални антифосфолипидни синдром.