Антена
електрични уређај који претвара електричну енергију у радио таласе, и обрнуто / From Wikipedia, the free encyclopedia
Антена (лат. : једрени крст) електронска је компонента која је дизајнирана да шаље или прима радио таласе. Специфичније, антена је аранжман вођица дизајнираних да зрачи (преноси) електромагнетско поље као одговор на примијењену измјеничну електромоторну снагу и повезаном наизмјеничном струјом.[1] Ако се стави антена у електромагнетско поље, она производи наизменични напон (пријем) као одговор на ово поље.[2] У процесу њихове градње и испитивања, користе се тзв. глуве собе.
Антена је активни или пасивни електромагнетски уређај или део који у склопу с неким електроничким уређајима (на пример радијским или радарским одашиљачима и пријемницима) претвара електромагнетску енергију, везану уз водове или таласоводе, у просторни електромагнетски талас или обратно. То се делотворно постиже само у одређеном фреквенцијском подручју за које је антена намењена, те се с тим у вези антене могу поделити на резонантне или ускопојасне и апериодске или широкопојасне. Облик и изведба антене зависи од енергије којом се побуђује, а посебно од таласне дужине за коју је пројектирана.[3] Одашиљачка антена претвара једнодимензионални талас из преносне структуре (коаксијалне линије или таласовода) у тродимензионални просторни талас, усмеравајући при томе енергију у жељеном смеру. Пријемна антена прима електромагнетску енергију зависно од јачине поља које долази до антене.
Прве антене изградио је 1888. немачки физичар Хајнрих Херц у својим пионирским експериментима да докаже постојање таласа предвиђених електромагнетном теоријом Џејмса Клерка Максвела. Херц је поставио диполне антене у жаришну тачку параболичких рефлектора за пренос и за пријем.[4] Почевши од 1895. Гуљелмо Маркони је започео развој антена практичних за бежичну телеграфију на даљину, за шта је добио Нобелову награду.[5]